Štefov zakon za formiranje cijene

"Zagreb, centar, pješačka zona, luksuzni potpuno renoviran stan, 170 m². Povoljno. Hitno. Samo 499.000 €."

Tko o čemu, Eurovila opet o umjetnom rastu cijena nekretnina u Hrvatskoj, koji ćemo pokušati objasniti običnim Štefovim zakonom za formiranje cijena nekretnina, iako bi se glavni junak naše priče mogao zvati i Marko, Branko, Janko... To je specijalan zakon za uobičajene situacije iz naše prakse, u kojima prodavatelj (silno želi) skupo prodati, a istovremeno (silno želi) jeftino kupiti, nekretnine na istoj lokaciji? Priča počinje ovako...

Bio jednom jedan Štef Matovilec koji je odlučio prodati 5-sobni stan od 170 kvadrata u Zagrebu. U pješačkoj zoni. Stan je naslijedio od jedine tete koja nije imala svoje djece. I kojoj je on bil jedini nećak. Teta nije htjela ovom ružnom Svijetu u kojem vladaju krize svih vrsta, podariti svoje direktne potomke. A za indirektne tak i tak ona ne odgovara. Voljela je sebe i nije bila sigurna da svojih prvih i jedinih 80 godina, svog prvog i jedinog života na Zemlji, želi protračiti na čuvanje trudnoće i porodiljski iza kojeg slijede prvi zubi, pa serija cijepljenja, pa prva slova, pubertetski ispadi, promocije, pa izlasci, a negdje brzo potom i organiziranje vjenčanog obreda za svog potomka, pa čuvanje potomkovih potomaka iliti unuka, koji opet imaju prve zube, pa zatim idu na seriju cijepljenja, pa uče prva slova, itd... Promijenila je teta nekoliko muževa, jer znala je da tuđe potomstvo o kojem privremeno preuzme brigu kroz brak, uvijek može vratiti na čuvanje mami, tj. svekrvi... Živjela tako Štefova teta, po svom osobnom uvjerenju, za sebe i na sebi najprihvatljiviji način. Jednom i po svom. Ne bu valjda živjela jednom i po tuđem.

U isto vrijeme njena mlađa sestra je imala potomka. Jedinog. Štefa. Jer nikada više nije ostala trudna.

A Štef? On je priča za sebe. Navek je bil poseban i živel svoju životnu filozofiju bitno različitu od tetine. Već se u ranoj mladosti jako zaljubil'. U svoju susedu Baricu. S kojom je imel petero dece. Jer djeca su bogatstvo. Tak veliju. A treba imati pravo bogatstvo dok ih podigne? na njihove noge. A to nikom ne veliju. To svak sazna sam.

Štefova djeca bijahu jedno drugom do uha. Što je svakako bilo praktično, jer su mlađi nosili robu i cipele starije braće, a bilo je dovoljno samo prvog naučiti čitati, i onda je prvi naučil drugog, drugi trećeg... i tak dalje... usput ni trebalo vrtića plaćati, jer je najstarija kćer čuvala i odgajala svakog novog maminog i tatinog potomka. Svakog novog malog Matovilca. Sad smo otišli u širinu. Al' sve bu to nekak na kraju imalo smisla. Da se vratimo na početak!

Štefu od tete naslijeđeni stan od 170 kvadrata u centru Zagreba niš' ne znači, jer u međuvremenu su se najstarija kćer i sin oženili za neke tuđe potomke, dok je treće dijete Štefa Matovilca krenulo na faks, četvrto upisalo treći razred gimnazije, a najmlađa mezimica već 2 godine ima ozbiljnog dečka i planira udaju, čim teta umre, a tata naslijedi i nasljedstvom riješi stambena pitanja svoj svojoj djeci. Pa tak i njoj. Eto došao je i taj dan. Nesretan za tetu, a sretan za cijelu obitelj Matovilec.

Sad treba pametno odlučiti i za petero djece stanove priskrbiti - pomisli s tugom na licu, a veseljem u srcu Štef. Al' kak? U kredite se ni štel pačat'. Ni za živu glavu. Radije sedi i promišlja. Onak filozofski. Zagorski. Jer plaća je mala i nesigurna, a ni bogmeć sigurno ni vrijeme u kojem živimo. Standard iz Amerike nigdar ni došel do nas, ali kak se čini, uragani budu.

Najbol' bu bilo da svakom detetu kupim mali stan, mozga si Štef. Ovak. Bar jedan od 50 kvadrata, da ja i Barica imamo di biti kad dojdemo v Zagreb. Svakom oženjenom detetu bum kupil stan od po 40 kvadrata, a za dva mlajša treba (svakom) bar po 35 kvadrata, jer deca brzo rasteju, pa da za prvu ruku po ženidbi bu prostora. Ne bum valda štedil' ni na najmlajšoj, svojoj ljubimici, tak da bum i njoj kupil' garsonjeru od 25 kvadrata, koju bumo čim se mala uda zamenili. Kak? Lepo. Ja bum z Baricom išel u garsonjeru, a mala bu dobila naš stan od 50 kvadrata. Je, al' sad tek nastaje problem. Treba je kupiti 5 stanova čija ukupna kvadratura iznosi 225 kvadrata, a na raspolagi je samo 170 kvadrata i to krivo raspoređenih. U samo jen stan. Ne bumo se valda sad posle ove tetine ostavine po špelunkama selili. Il' bumo poštene stanove kupili. Il' niš. Moraju bit u centru, uređeni, novi, i jeftini...

Problem je kaj su mali stanovi skuplji. Ni druge bilo neg papir zeti i sve na papir deti. Za ovaj od 50 kvadrata Štefu treba 100.000 €, za dva po 40 kvadrata treba 170.000 €, a za još dva po 35 kvadrata 150.000 €. A još garsonijera bogmeć 55.000 €. To je ukupno 475.000 €. Morti bi bilo dobro Eurovila agenciju zvati. Oni su najbolši. Al ne bi im štel velke provizije dati. To ipak ni malo na tak velku cifru. Pa kaj ak tetin stan nema betonsku deku i ak je drvenarija iz drugog svjetskog rata? Zidove i drvenariju bumo premalali, pločice bumo sam dobro zribali.

I? I niš drugo ni treba. Ne bum valda dozvolil da nekće ispod te cene, za male novce kupi dobar stan u centru grada, na super poziciji, i da sam dene betonske deke, stavi egzotične parkete, najbolši kamen, najbolše pločice, jacuzzi kade, nova vrata i prozore, postavi klimu i super rasvjetu... i da profitira. Na mojoj grbači bogmeć ne bu niko profitiral. Ja bum ga sam z decom premalal, drvenariju prefarbal i dve, tri šnore promenil, malo stare parkete prebrusil i prelakeral i u oglas del: "Zagreb, centar, pješačka zona, luksuzni potpuno renoviran stan, 170 m². Povoljno. Hitno. Samo 499.000 €. Samo ozbiljne ponude na telefon 098/..... ". Morti bi ipak bilo dobro da nazovem Eurovilu? Al' 2 %? Za kaj? Se ni njihova teta vmrla, neg moja. Ne buju ni oni na mojoj grbači novce služili. Bum ja njim ponudil 1%. Će oćeju, oćeju! Će nećeju, nećeju! Budu druge agencije za jen posto moga stana prodavale i ne buju pametovale da je cena previsoka, i da to ne bum postigal, i da se prefarbano ne zove renovirano, kak ovi u Eurovili filozofiraju. Ak sam siromak, nisam bedak. Ima agencija, kulike oćeš, kaj mi buju za jen posto titrale, pričekale par let da se po toj ceni proda, a ne kak ovi filozofi, kaj bi hteli da se odma proda i da odma zaradiju. Ne na meni. Ne na Štefu Matovilcu! Ak v Eurovili ne moreju veće cene postić, onda mi ni ne trebaju. Po pravoj ceni bum si sam prodaval. Morti bi najbol bilo da bi ja dal stana u 10 agencija, tak da na kraju nikče ne bu znal, kado je stana prodal. Pa budu mi si penezi v žepu ostali. Ta mi je ideja prava!- zadovoljno zaključi Štef i protrlja zaraslu bradu.

Znači s prvom cenom ne bum išel ni za živu glavu ispod 499.000 €.- mudro i poluglasno promrmlja Štef. Spreman sem spustiti 5.000 €, jer nis ja cicija. Al više nemrem! Svejedno mi mala razlika ostane, jer još moram poreza platiti. 5% ! Ova država ni normalna. Nemre siromak niš imeti, a da mu odmah ne zemeju!

Pa ak'' je problem za stan u centru Zagreba dobiti 2.900 po kvadratu, onda, kaj ni problem u ovoj državi? Nove stanove bu treba namestiti, al' rešenja ni manjkalo. Ima Štef grunta, doduše poljoprivrednog zemljišta, koje bi rado prodal pod građevinsko, jer bu tuda (valda, jer tak se priča) išla nova cesta 2015. godine, koja bu direkt iz Zagreba kroz Pregradu išla u Europu. U Uniju. Možda bu tu čak bil i granični prelaz sa Slovenijom, kad Slovenci pomakneju sve pomorske i kopnene granice, uz pomoć "nepristrane stranjske" arbitraže.

Taj grunt već sad zlata vredi.- ponovo mudro zaključi Štef. A možda ga ne bi trebalo sad prodati? Lako bu za koju godinu kvadrat grunta 500 € (evrov), a da ga ja sad dam za niš. Pa kaj ak' je sad poljoprivredno zemljište? A kol'ko bu vredilo kad na njemu nikne jedna benzinska? Ha? Il' neki Merkato ne? Budući bu gazda na njemu zaradil milione. E nebu bogmeć na njemu milione zarađival, neki lopov kaj bi to danes zabadava dobil? Ne bu i gotovo!

Takve vredne parcele nadaleko ni. Takve prirode i čistog zraka. Ni nebo ni tak lepo plavo, nigde! Kak tu.

Će baš ni istina da bu tu glavna cesta za Europu prolazila, to ne znači da ta zemlja manje vredi! Ne, ne... Tu bi se lahko seoskog turizma napravilo. I to za velike face. Glumce, pjevače, manekenke i nogometaše. Iz cijelog Svijeta. Za pravi "jet set". Ne valjda za naš. Naši "jetseteri" su u seoskom turizmu svaki vikend, kad god odu doma, na grunt. U posjetu roditeljima. Z grunta su pobegli, da ne bi okapali, kosili i na pašu blago vodili.

To je ipak projekt za prebogate strance. Koji žive u velegradu. U gužvi i buci. I koji bi zlatom platili klimu bez uragana i hranu bez galofaka. A sir i vrhnje?! Purica i mlinci? Hajdena kaša? Grah i zelje? A druge delicije? Domaće je domaće! Uz to fino paše neflaširana izvorska voda! Koji gušt. Bila bi to super slika! Za okvira!

Kak' bi lepo bilo videti kak Tom Cruise kosi na traktoru i još za to plaća. Njemu. Štefu. A da ova puca s naslovnice, Catherine Zeta-Jones po brežuljku kojna jaše, dok Angelina Jollie hrani patkice... u kupaćem, a Ben Affleck ore zemlju... sa plugom i volovima... gol do pasa... a svi hrvatići dolaziju videti te njegove turiste... i svi trošiju... a euri se množiju kak zečevi...

Uživio se Štef u sliku iz mašte i sad tek ne zna cijenu odrediti. Ipak je to breg kakvog nigde nema! Ni dobro male cene deti. Kak bedak. Za 10.000 kvadrata takve zemlje moralo bi se tražiti dosta. Recimo 50 € po kvadratu. Tak bi se već dalo Štefu mislit. 500.000 €!!! To bi nekak bilo taman! Pa nek bu i "ispod buduće cene", al' nek bu nekak po pravici. Za Štefa! Bilo bi to dost penez da se deci stanovi opremiju, da se za kuću u zagorju traktori kupiju, krov popravi, vinograd obnovi, da se veća klet sazida i da se sakom nekaj na knjižici najde. To bi bil život! A ovo sad? To je životarenje. I taman se Štef još malo promeškolji, kad shvati da ga Barica trka. "Štef. Daj se zbudi. Moraš na posel. Koga se vraga u snu smeškaš. Teta je zvala. Vratila se iz bolnice. Jako joj je slabo bilo. Al' sad je dobro. Ta bu na kraju sve nas nadživela! I tak se ni od posla pretrgala."

Protegne se Štef i shvati da je sanjal. Niš od ovog lepog sna ni bilo istina. Jedino grunt postoji i stvarna cena mu je 10 € po kvadratu. A da ga ipak proba dat' u Eurovilu, jer svi veliju, oni su najbolja agencija. -pomisli Štef i u budnom stanju. Neka oni grunt strancima ponudiju za 100 € po metru kvadratnom. To bu ipak milionček. A za proviziju nek me tužiju. A to bu trajalo. 20 let. Pa nis valda lud da iz prve platim.

Naj Barica z njima ugovore potpiše, a čim kupca na svoje oči vidim, bum se već nekak z njim dogovoril. I bez agencije. Poskrivečki. Po zagorski. A ak' se i ne proda, ne bu to tak strašno. Bum malo pričekal'. Il' bu došel dobar kupac, il bu prošal autoput za Europu, il' bu profunkcioniral seoski turizam, il' bu teta naglo prešla. Nek' mi Bog prosti!

Mogel bi je baš posetit', danas posle posla. Teti bu jako drago, a ja bum na svoje oči videl, jel' stvarno tak dobro kak veli. Al' jednog dana... kad tete ne bu... sve bum točno tak napravil... i po toj ceni... jer dost sem dugo bil siromak... a ni na lotu se nemre dobit, kak na nekretninama u Hrvatskoj!

Zato u Hrvatskoj svakog dana ima sve više milionera. U eurima.

A mi u Eurovili? Pitamo se samo tko su ovi novi prodavatelji-milioneri koji su sve ove stanove naslijedili ili otkupili, a sada im tako tvrdo drže prodajnu cijenu?

Kao što na početku rekoh, sve je to po Štefovom zakonu spojenih posuda... treba prodat jedno i skupo, a kupit pet i jeftino... a ovi za male stanove cene držiju... bez veze... do neba... i više! Ak' budu tak cene držali, bu i on cenu povećal na 3.500 evra po kvadratu. Pravi kupac bu to platil! Zna Štef...

Al' nigdar ni bilo da ni nekak bilo, rastumači si Štef svoj san i nastavi čekati... Baš ga zanima ko bu došel prvi: kupac, autoput, Tom Cruise il' nasljedstvo...???

Autor: Mirjana Mikulić